Ars sacra

АНА КАПОР, СРПСКА СЛИКАРКА ИЗ РИМА, У ПОТРАЗИ ЗА МАГИЧНОШЋУ УРБАНОГ
Град као уметност и чудо
Надовезује се на велику традицију италијанских мајстора опчињених архитектуром, који су по здањима и рушевинама трагали као по архиви, сагледавајући урбано као својеврсну грандиозну повест и инвентар векова. Међутим, њен приступ и поетика чине да је, у томе, без премца у новијој уметности. Она се не бави појавношћу већ идејношћу урбаног, не истражује типове и перспективе већ град као архетип, симбол и тајну. Зато на њеним сликама нема сплетова уличица, барки у луци, уличних продаваца, атмосфере пролазности и трагова људског. Она је сликар идеалног, вечног, небеског града, Божје тврђаве, замка душе о којем говоре Тереза Авиљска и Леонид Шејка

Пише: Дејан Ђорић

Свака изложба Ане Капор побуђује велико интересовање публике и стручне јавности. Њена самостална изложба слика у београдској галерији УЛУС, јесенас, вратила је посетиоце у галерију из које су одавно изгнани силом актуелних „авангардних истраживања”. Само у једном сату посета је била већа него током целих неких других изложби. Шта је изазвало толику пажњу Београђана?
Ана Капор (Београд, 1964) потиче из породице књижевника, сликара и музичара, а њен супруг Владимир Пајевић је један од најбољих српских и европских фигуралних сликара. Већ двадесет пет година живи и ствара у Риму, где је 1987. године завршила Академију лепих уметности. После паузе од дванаест година изложила је у Београду тридесетак нових слика и очитала праву лекцију овдашњим уметницима.
Колико Ана Капор своје представљање заснива на највишем ликовном и идејном нивоу, сведоче и њене бројне изложбе и изванредни каталози. Приређене у најважнијим италијанским градовима, по правилу су биле праћене од стране водећих ликовних критичара и писаца предговора. Успех на међународној сцени је и круна њеног досадашњег уметничког деловања.
Београдска изложба била је ретроспективног карактера, пресек њеног стваралаштва у последњих пет година, а после Београда цела је сељена у више већих италијанских излагачких простора.

СПАСАВАЊЕ САКРАЛНОГ ВРТА

Шта је то што ову уметницу чини тако изузетном, па њена биографија, у време опадања (тачније, насилног потискивања) старих медија, више приличи некој актуелној успешној авангардисткињи него таквој сликарској монахињи која у осами атељеа стрпљиво и пажљиво исликава камерна уља?
Одмах треба рећи да је она пронашла чаробну формулу, спасоносну и за њу и за сликарство. Успела је свет типично италијанске традиције лепих вила, палата, цркава, кула, мостова, моћних фортификација, сликом да преобрази у једну архитектонски узорну естетику. Као што врхунски моделирају ципеле, паркет, аутомобиле или звучнике, Италијани су исто тако – од Витрувија, Брунелескија, Брамантеа, Микеланђела, Паладиа, Бернинија, Бороминија до Сент Елије и Паола Портогезија – обликовали градове. Схватили су град као сцену, театар, неку врсту интегралног уметничког дела (Gesamtkunstwerk), позориште за мању и одабрану публику, које обилује бојама, детаљима, облицима и фактурама. Италија је Европи открила архитектуру као интиму, а ту чар је Ана Капор оваплотила у форми слике. Као сваки театар, а у Италији је и пејзаж измењен тако да даје жељени изглед, њене слике старих грађевина имају нечег магичног.
Она је можда последњи следбеник школе италијанских мајстора опчињених архитектуром, сликара и графичара као Каналето, Белото, Франческо Гварди, Пиранези или Ђорђо де Кирико. Многи су се бавили урбаном топографијом, описивали су разна људска станишта, утичући да се генерације европских сликара посвете Венецији, Риму или Кампањи. Још је Никола Пусен историзовао локацију, трагао по здањима и рушевинама као по архиви, што је било велика инспирација, не само романтичарска. Урбано је својеврсна грандиозна повест и инвентар векова.
Постоје и сасвим друкчији приступи поетици парковног и архитектонског, а ту је Ана Капор без премца у новијој уметности. Мањи број уметника обратио се посебном у оквиру италијанске визије односа природе, грађевине и човека. Неколико њих је разумело да се не треба бавити појавношћу већ идејношћу урбаног, да не треба истраживати типове представљања и врсте перспективе већ град као архетип, симбол и тајну. Зато на сликама Ане Капор нема сплетова уличица, барки у луци, уличних продаваца, атмосфере пролазности и трагова људског. Она је сликар идеалног, вечног, небеског града, Божје тврђаве, замка душе о којем говоре Тереза Авиљска и Леонид Шејка. Уместо трошних здања и уџерица који побуђују сентименталност, руина тако драгих познобарокним и мајсторима романтизма (може се рећи да их је још Хијеронимус Бош сликао) јер имају и нечег инферналног, она слика кристалну структуру, умну, идејну димензију града, из које блиста сјај математике као највише поезије, појављује се платоновски свет идеја и питагорејство броја, мере и хармоније. Сликарка зна да данас више филозофије и трагова великог ума има у старој архитектури него у књигама актуелних брбљиваца или у шизофреном постмодерном дискурсу. Управо из тих разлога код ње нема нарације већ чисте ликовности, нема ни града већ његових трагова, само појединих здања, палата и тврђава на које је усредсређена. Њу не занима урбанизам, као што није ни реалиста који благосиља, опева и илуструје своју тематику. Она је апстрактни сликар онако како апстракција заиста постоји – на вишем, анђеоском нивоу мере, симбола и чуда.
Зато је ова уметница успела не само да се истакне у савременој продукцији и буде наследник архитектонске сликарске традиције, већ и да буде један од последњих у низу мајстора идеалног града. А то је већ поље деловања песника, визионара, математичара и градитеља вртова. Она је сликом спасла један део наслеђа, вероватно најтајанственији, о којем мање знамо него о фантастици парка Бомарцо, и тиме је дала нов смисао штафелајном сликарству. Више од тога, превредновала је локално и национално а типично италијанско поставила у шири, интернационални контекст, где задобија друга значења. Ана Капор је традиционалиста у правом смислу значења те речи, па тако њена уметност симболише сталну, живу и увек нову предају изворног.

***

Кристална структура
Већ на појавном нивоу, београдска изложба Ане Капор, јесенас, била је беспрекорно замишљена и изведена. Поставка радова, њихово разврставање у тематске целине, сродне и по формату и по рамовима, опрема слика крајње једноставна али одговарајућа и естетизована, логика кретања посматрача, брижљиво су били конципирани и остварени. У односу на многе овдашње разбарушене, аљкаве и хаотичне изложбе, ова је, саображено садржају слика, имала кристалну структуру.

***

Пар
Ана Капор је са супругом почетком прошле године излагалау познатом музеју „Панорама”, у Бад Франкенхаузену, Немачка, кључном месту за промоцију (поред осталих) Вернера Тибкеа, најзначајнијег немачког фигуралног сликара. Изложба је трајала четири месеца, предочавала око сто педесет радова прикупљених из разних колекција у свету, а тим поводом је, уместо каталога, издата монографија. Успех је био велики.
Ана Капор и Владимир Пајевић често наступају и као сликарски пар, што је популарно на Западу, чему је посвећено и више књига.